Sokrat je bio retko i naročito biće, koje je poput drugih sličnih bića,
došlo na Zemlju da pokrene točak pravde, da poseje seme duhovnosti i pomogne
razvitak onih koji su spremni. Njegovo učenje
i njegov život dokazali su da su bezvremeno sredstvo duhovnog razvoja.
On je bio božanstven, iako to ljudi tada nisu razumeli. Nije ostavio pisane
tekstove, ipak oni koji su nastavili njegovo delo bili su pod njegovim uticajem
i zasnovali svoj rad na njegovoj filosofiji.
Koliko je Sokrat bio značajna pojava pokazuje činjenica da se njegovo
delovanje uzima kao prekretnica u istoriji helenske filosofije, te se čitav
prethodni period u toj istoriji naziva predsokratskim periodom. Početna tačka
filosofije je shvatanje nedostataka ljudske egzistencije što otpočinje
pitanjem: „Ko sam ja?“. Sokrat bi govorio: „Bog ne filosofira, jer je On izvor mudrosti. Čovek filozofira, jer je
njegova egzistencija ograničena i ima nedostataka.“
U tadašnjoj helenskoj državi bilo je više proročišta u koji su
sveštenici objavljivali ono čime bi ih Apolon nadahnuo, tako je već od
Sokratove rane mladosti Pitsko proročište u Delfima objavilo da je „od svih
ljudi najmudriji Sokrat“, te je data
naredba njegovom ocu (putem proročanstva) da se ne meša u njegov život, jer će ga već od
ranog uzrasta voditi njegov unutrašnji
glas, bolje nego što bi to mogli njegovi učitelji.
Sokrat je rođen u Atini, 26.maja 470. godine pre nove ere (ima nekoliko različitih datuma rođenja), dakle, u znaku Blizanaca. Bio je
sin vajara Sofronikosa i majke Fenareti, babice. Kada je
napunio 17 godina upoznao je Archelao, Anaksagorinog učenika, koji ga je
podstakao da se zainteresuje za filosofiju i uputio ga na njegovu božansku
misiju. Sokratis je uranjao u duboku tišinu, ostajući mnogo časova u stojećem
položaju. Dobijao je poruke iz božanskog sveta i duša ih je mogla primiti, kako
je govorio, u savršenom miru. Alkibijad
u Platonovoj gozbi kaže:
„Zamislio se nešto u ranu zoru i
stajao je onde na istom mestu razmišljajući, i kad mu nije polazilo za rukom da
to reši nije sa mesta odlazio, nego je i dalje stajao ispitujući. I već je bilo
podne, i ljudi su to primećivali i u čudu jedan drugom kazivali da Sokrat od
rane zore onde stoji i o nečemu razmišlja. Naposletku, kad je bilo veče, neki
su Jonjani izneli svoje prostirače napolje, jer je tada bilo leto i jedni su
spavali u hladovini, a drugi su pazili na njega hoće li i preko noći ostati da
stoji. A on je stajao dok nije zora svanula i sunce granulo, zatim se pomolio
Suncu i otišao.“
Sokrat je bio nevezan za materijalno, brinuo se jedino za večno. Kao
domaćin, poštovao je porodicu, ali ne vezujući se za nju. Nosio je pohabane
haljine, išao bos i leti i zimi, i činilo se kao da je živeo od vazduha. Jedan
Atinjanin mu je zamerio što živi sirotinjski i što za podučavanje ne uzima
novac. Pokazivao je više delom nego
govorom i podsticao ljude ka vrlini. „Učim da se vrlina ne rađa iz blaga, nego iz
vrline da se rađa blago.“
Bio je pobožan i nije činio ništa bez volje bogova. Za one koji su
mislili da ništa ne zavisi od Boga, već da sve zavisi od ljudske pameti,
govorio bi da su sišli s pameti. Smatrao je da bogovi sve znaju i da su svuda
prisutni. Molio im se da „prosto daju
dobro, jer je govorio da oni najbolje
znaju šta je DOBRO. Sokrat bi veoma
često znao da postavlja pitanja i razgovara sa onima koji su se smatrali
mudrima i važnima i koji su se razmetali i pokazivali svetu radi ugleda,
statusa, novca. Svojim britkim
intelektom i praktičnom mudrošću, on bi potresao njihovo samopouzdanje,
otkrivao njihovo neznanje, aroganciju. Mnogi sofisti su, u dijalogu sa njim, morali da priznaju da ne
znaju ono što su prethodno zastupali kao sigurno znanje.
U dijalogu koji je razvio do vrhunca, Sokrat bi polazio od neznanja kao
početne tačke, postavljao bi pitanja, izražavao sumnje, kako bi naveo druge da
razmišljaju i uvek je govorio da sam ne zna (čuvena njegova rečenica „ja znam da ništa ne znam“), i time
izazivao sagovornike da sami dođu do odgovora. Na tom prvom postupku se zasniva
njegova ironija, za koju kažu da je bila najjače oružje sokratskog duha. Kada
bi njegovi sagovornici dali odgovor, tada bi ukazivao na zablude i protivrečnosti
u mišljenju, i pomagao da sami nađu istinu, jer je jedino istinsko i pouzdano
znanje ono koje duša sama ostvari, koristeći sopstvene snage (Spoznaj samog sebe). Tako je on
„porađao“ odgovore pomoću dijaloga. Na tom drugom postupku se zasniva meutička
ili porodiljska veština.
„Nisi li čuo“, pita Sokrat
Teeteta, „da sam ja sin valjane i časne
babice Fenerete? I da se i ja bavim tom veštinom? ...Doduše, razlika je u tome što se ona tiče porođajnih bolova duša, a ne tela. U tome ja potpuno ličim na babice. Sam ne rađam mudrost i što su mi mnogi
zamerili da druge pitam, a sam ni čemu ne dajem nikakav odgovor, jer nemam
nikakve mudrosti, s pravom su mi to zamerili. A evo zašto to činim: Bog me
primorava da pomažem pri „porođaju“, ali mi nije dao da rađam. Prema tome, ja
nisam nikako naročito mudar, niti imam išta da pokažem što bi moglo važiti kao
porod moje duše. Ali oni koji sa mnom saobraćaju, izgledaju isprva kao da ništa
ne znaju, ali svi, ukoliko im je Bog milostiv, pokazuju u toku našeg
saobraćanja izvanredan uspeh, kao što sami a i drugi primećuju, i očigledno je
da ništa nisu mogli da nauče od mene, nego su, naprotiv, mnoga i lepa saznanja
našli sami u sebi, ona su njihova imovina“.
Osnovna ideja njegovog učenja je
da je vrlina znanje i da se vrlina može naučiti. Polazi od toga da svaki
čovek uvek traži dobro, a da su loša dela rezultati neznanja. Čovek, po njemu, treba da teži umerenosti,
jer umeren čovek živi prijatnije nego neumeren. On uči da je uzdržljivost
osnova vrline, i da ona, a ne njena suprotnost-neumerenost, donosi najtrajnije
i najviše zadovoljstvo, i da sreću ne treba stvarati od spoljašnih dobara, kao
što su bogatstvo, slava, itd.
Prava sreća se, po Sokratu,
sastoji jedino u moralnom usavršavanju čoveka.
Sokratu su mnogi zavideli. Svojim govorničkim umećem i mudrošću
„razarao“ je umišljenost i tobožnju mudrost ljudi i time izazvao veliku
ozlojeđenost, pa i mržnju pojedinih ljudi. Na kraju su ga optužili što ne veruje u bogove i što kvari omladinu.
SOKRATOV GOVOR (na njegovom suđenju): "Hoću da vam ispričam jedan slučaj
koji se desio u mladosti Herofontu. Jednog dana otišao je u Delfe i postavio
proročištu ovo čudno pitanje: "Ima li na svetu učenijeg čoveka od
Sokrata?" I znate li šta je odgovorio Apolon Pitijski?
I tada sam shvatio šta je proročište htelo
da kaže: "SOKRAT JE NAJUČENIJI MEĐU LJUDIMA, JER JEDINI ZNA DA NE
ZNA."
Sokrat je kaznu prihvatio veoma mirno i staloženo. Poslednja njegova želja je bila zaveštanje:
“Ali, molim vas još ovoliko: kad
moji sinovi odrastu, ako vam se čini da
se više staraju za blago ili za šta drugo, nego li za vrlinu, kaznite ih. I
ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja korio
neke što se ne brinu za ono što treba, i što misle da su nešto, a nisu ništa. I
ako budete tako radili, onda sam od vas doživeo punu pravdu, I ja sam, i moji
sinovi. A ko od vas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Boga.”
Nakon toga je Sokrat odveden u državnu tamnicu. Ali Apolonovi prsti su
se umešali u njegovu sudbinu. Dan pre suđenja, desilo se da je iz Atine otišla
galija koja je svake godine vozila svetu žrtvu na ostrvo Del. Kad počne taj
praznik, kod Atinjana je bio običaj da u to vreme varoš bude čista od greha, da
u ime države niko ne gubu glavu, dok ne stignu u Del i vrate se u Atinu.
Praznik počinje kad Apolonov sveštenik ovenča krmu galije. To se desilo na dan
presude. Zbog toga je izvršenje presude Sokratu bilo odgođeno 30 dana. Apolon mu, u stvari, odgađa smrtnu presudu.
Sokrat mu zbog toga peva pean, odnosno himnu.
Glasine da će se uskoro vratiti delska
galija su naterale Kritona, Sokratovog starog prijatelja, da mu noću dođe u
tamnicu i predloži bekstvo, ali on odbija, smatrajući da ne treba obraćati
pažnju na to šta će reći svet, nego šta će reći Onaj koji se razume u pravdu
i nepravdu, Onaj Jedan i sama Istina. Kriton je morao da se složi s tim. Poslednjeg
dana njegovog života (imao je tada 71 godinu) Sokrat je govorio samo o besmrtnosti duše.
Ubrzo posle toga, Atinjani su se
pokajali za svoje nedelo. U znak žalosti zatvorili su gimnazije i škole za
rvanje, tužioce kaznili progonstvom...a Sokratu postavili statuu. Kada se prikazivala Euripidova „Palamad“, svim
gledaocima je pala na pamet slična sudbina Sokratova i kad je zapevao hor:
„Osudili ste, osudili najboljega i najmudrijega od svih Helena, slavuja Muza,
koji nikome zla nije učinio“, svi u publici su tada zaplakali...
… Pošto nikada ništa
nije napisao, Sokrat je ostao "problem" za istoričare filosofije. Jedini direktan izvor ostavili su nam Platon i
Ksenofont, a postoji komentar "po onome što je čuo" koji nalazimo kod
Aristotela.
Sledeći
njegovi citati nalaze se u Platonovim spisima...
"Jedite kako biste živeli, ne živite kako biste jeli."
"Život koji se ne ispituje, nije vredan življenja.
Olga Milošević
Нема коментара:
Постави коментар