ŠTA REĆI?...VIŠE OD FILOSOFA... SOKRATES

      

            

             Sokrat je bio retko i naročito biće, koje je poput drugih sličnih bića, došlo na Zemlju da pokrene točak pravde, da poseje seme duhovnosti i pomogne razvitak onih koji su spremni. Njegovo učenje  i njegov život dokazali su da su bezvremeno sredstvo duhovnog razvoja. On je bio božanstven, iako to ljudi tada nisu razumeli. Nije ostavio pisane tekstove, ipak oni koji su nastavili njegovo delo bili su pod njegovim uticajem i zasnovali svoj rad na njegovoj filosofiji.

           Koliko je Sokrat bio značajna pojava pokazuje činjenica da se njegovo delovanje uzima kao prekretnica u istoriji helenske filosofije, te se čitav prethodni period u toj istoriji naziva predsokratskim periodom. Početna tačka filosofije je shvatanje nedostataka ljudske egzistencije što otpočinje pitanjem: „Ko sam ja?“.  Sokrat bi govorio: „Bog ne filosofira, jer je On izvor mudrosti. Čovek filozofira, jer je njegova egzistencija ograničena i ima nedostataka.“

          U tadašnjoj helenskoj državi bilo je više proročišta u koji su sveštenici objavljivali ono čime bi ih Apolon nadahnuo, tako je već od Sokratove rane mladosti Pitsko proročište u Delfima objavilo da je „od svih ljudi najmudriji Sokrat“,  te je data naredba njegovom ocu (putem proročanstva)  da se ne meša u njegov život, jer će ga već od ranog uzrasta  voditi njegov unutrašnji glas, bolje nego što bi to mogli njegovi učitelji.     

                                 

  

        Sokrat je rođen u Atini, 26.maja 470. godine  pre nove ere (ima nekoliko različitih datuma rođenja), dakle, u znaku Blizanaca. Bio je sin vajara Sofronikosa i majke Fenareti, babice.  Kada je napunio 17 godina upoznao je Archelao, Anaksagorinog učenika, koji ga je podstakao da se zainteresuje za filosofiju i uputio ga na njegovu božansku misiju. Sokratis je uranjao u duboku tišinu, ostajući mnogo časova u stojećem položaju. Dobijao je poruke iz božanskog sveta i duša ih je mogla primiti, kako je govorio, u savršenom miru.  Alkibijad u Platonovoj gozbi kaže:

           „Zamislio se nešto u ranu zoru i stajao je onde na istom mestu razmišljajući, i kad mu nije polazilo za rukom da to reši nije sa mesta odlazio, nego je i dalje stajao ispitujući. I već je bilo podne, i ljudi su to primećivali i u čudu jedan drugom kazivali da Sokrat od rane zore onde stoji i o nečemu razmišlja. Naposletku, kad je bilo veče, neki su Jonjani izneli svoje prostirače napolje, jer je tada bilo leto i jedni su spavali u hladovini, a drugi su pazili na njega hoće li i preko noći ostati da stoji. A on je stajao dok nije zora svanula i sunce granulo, zatim se pomolio Suncu i otišao.“

          Sokrat je bio nevezan za materijalno, brinuo se jedino za večno. Kao domaćin, poštovao je porodicu, ali ne vezujući se za nju. Nosio je pohabane haljine, išao bos i leti i zimi, i činilo se kao da je živeo od vazduha. Jedan Atinjanin mu je zamerio što živi sirotinjski i što za podučavanje ne uzima novac.  Pokazivao je više delom nego govorom i podsticao ljude ka vrlini.  „Učim da se vrlina ne rađa iz blaga, nego iz vrline da se rađa blago.“

          Bio je pobožan i nije činio ništa bez volje bogova. Za one koji su mislili da ništa ne zavisi od Boga, već da sve zavisi od ljudske pameti, govorio bi da su sišli s pameti. Smatrao je da bogovi sve znaju i da su svuda prisutni. Molio im se da „prosto daju dobro, jer je govorio da oni najbolje znaju šta je DOBRO.  Sokrat bi veoma često znao da postavlja pitanja i razgovara sa onima koji su se smatrali mudrima i važnima i koji su se razmetali i pokazivali svetu radi ugleda, statusa, novca.  Svojim britkim intelektom i praktičnom mudrošću, on bi potresao njihovo samopouzdanje, otkrivao njihovo neznanje, aroganciju. Mnogi sofisti su,  u dijalogu sa njim, morali da priznaju da ne znaju ono što su prethodno zastupali kao sigurno znanje.

          U dijalogu koji je razvio do vrhunca, Sokrat bi polazio od neznanja kao početne tačke, postavljao bi pitanja, izražavao sumnje, kako bi naveo druge da razmišljaju i uvek je govorio da sam ne zna (čuvena njegova rečenica „ja znam da ništa ne znam“), i time izazivao sagovornike da sami dođu do odgovora. Na tom prvom postupku se zasniva njegova ironija, za koju kažu da je bila najjače oružje sokratskog duha. Kada bi njegovi sagovornici dali odgovor, tada bi ukazivao na zablude i protivrečnosti u mišljenju, i pomagao da sami nađu istinu, jer je jedino istinsko i pouzdano znanje ono koje duša sama ostvari, koristeći sopstvene snage (Spoznaj samog sebe). Tako je on „porađao“ odgovore pomoću dijaloga. Na tom drugom postupku se zasniva meutička ili porodiljska veština.

            „Nisi li čuo“, pita Sokrat Teeteta, „da sam ja sin valjane i časne babice Fenerete? I da se i ja bavim tom veštinom? ...Doduše, razlika je u tome što se ona tiče porođajnih bolova duša, a ne tela. U tome ja potpuno ličim na babice. Sam ne rađam mudrost i što su mi mnogi zamerili da druge pitam, a sam ni čemu ne dajem nikakav odgovor, jer nemam nikakve mudrosti, s pravom su mi to zamerili. A evo zašto to činim: Bog me primorava da pomažem pri „porođaju“, ali mi nije dao da rađam. Prema tome, ja nisam nikako naročito mudar, niti imam išta da pokažem što bi moglo važiti kao porod moje duše. Ali oni koji sa mnom saobraćaju, izgledaju isprva kao da ništa ne znaju, ali svi, ukoliko im je Bog milostiv, pokazuju u toku našeg saobraćanja izvanredan uspeh, kao što sami a i drugi primećuju, i očigledno je da ništa nisu mogli da nauče od mene, nego su, naprotiv, mnoga i lepa saznanja našli sami u sebi, ona su njihova imovina“.

        Osnovna ideja njegovog učenja je da je vrlina znanje i da se vrlina može naučiti. Polazi od toga da svaki čovek uvek traži dobro, a da su loša dela rezultati neznanja.  Čovek, po njemu, treba da teži umerenosti, jer umeren čovek živi prijatnije nego neumeren. On uči da je uzdržljivost osnova vrline, i da ona, a ne njena suprotnost-neumerenost, donosi najtrajnije i najviše zadovoljstvo, i da sreću ne treba stvarati od spoljašnih dobara, kao što su bogatstvo, slava, itd.

         Prava sreća se, po Sokratu, sastoji jedino u moralnom usavršavanju čoveka.    

          Sokratu su mnogi zavideli. Svojim govorničkim umećem i mudrošću „razarao“ je umišljenost i tobožnju mudrost ljudi i time izazvao veliku ozlojeđenost, pa i mržnju pojedinih ljudi.  Na kraju su ga optužili što ne veruje u bogove  i što  kvari omladinu.

              SOKRATOV GOVOR (na njegovom suđenju): "Hoću da vam ispričam jedan slučaj koji se desio u mladosti Herofontu. Jednog dana otišao je u Delfe i postavio proročištu ovo čudno pitanje: "Ima li na svetu učenijeg čoveka od Sokrata?" I znate li šta je odgovorio Apolon Pitijski?

             "Ne postoji čovek učeniji od Sokrata". Možete zamisliti moje čuđenje kada mi je Herofont preneo odgovor proročišta. Šta je uopšte Bog hteo da kaže? Znam da ne znam ni malo ni mnogo, ali pošto Bog uvek govori istinu, pitam se: šta je sakrio iz ove enigme? To zna brat Herofonta, pošto nije više među živima...I da bih bolje razumeo poruku Boga, nastavlja Sokrat sasvim mirno, "krenuo sam jednome od onih koga smatraju učenim. Ime vam neću kazati, o Atinjani: dovoljno je da znate da se radilo o jednom našem političaru. Taj čovek je samo prividno delovao mudro, a u suštini to upšte nije bio. Kada sam ovo hteo da mu predočim, počeo je da me mrzi. Onda sam se uputio nekolikim pesnicima: uzeo sam njihove pesme, zapravo one koje su mi se činile najbolje, i upitao ih za objašnjenje. O sugrađani...stidim se da vam kažem istinu...niko gore nije rasuđivao o poetskom sastavu od samih autora. Posle političara i pesnika obratio sam se umetnicima i pogodite šta sam otkrio? Pošto su vični u svojoj profesiji, misle da znaju i druge stvari, jamačno važnije i teže.

I tada sam shvatio šta je proročište htelo da kaže: "SOKRAT JE NAJUČENIJI MEĐU LJUDIMA, JER JEDINI ZNA DA NE ZNA."

           Sokrat je kaznu prihvatio veoma mirno i staloženo.  Poslednja njegova želja je bila zaveštanje:

            “Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu,  ako vam se čini da se više staraju za blago ili za šta drugo, nego li za vrlinu, kaznite ih.  I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja korio neke što se ne brinu za ono što treba, i što misle da su nešto, a nisu ništa. I ako budete tako radili, onda sam od vas doživeo punu pravdu, I ja sam, i moji sinovi. A ko od vas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Boga.”

            Nakon toga je Sokrat odveden u državnu tamnicu. Ali Apolonovi prsti su se umešali u njegovu sudbinu. Dan pre suđenja, desilo se da je iz Atine otišla galija koja je svake godine vozila svetu žrtvu na ostrvo Del. Kad počne taj praznik, kod Atinjana je bio običaj da u to vreme varoš bude čista od greha, da u ime države niko ne gubu glavu, dok ne stignu u Del i vrate se u Atinu. Praznik počinje kad Apolonov sveštenik ovenča krmu galije. To se desilo na dan presude. Zbog toga je izvršenje presude Sokratu bilo odgođeno 30 dana.  Apolon mu, u stvari, odgađa smrtnu presudu. Sokrat mu zbog toga peva pean, odnosno himnu.

          Glasine da će se uskoro vratiti delska galija su naterale Kritona, Sokratovog starog prijatelja, da mu noću dođe u tamnicu i predloži bekstvo, ali on odbija, smatrajući da ne treba obraćati pažnju  na to šta će reći svet,  nego šta će reći Onaj koji se razume u pravdu i nepravdu, Onaj Jedan i sama Istina.  Kriton je morao da se složi s tim. Poslednjeg dana njegovog života (imao je tada 71 godinu) Sokrat je govorio samo o besmrtnosti duše.  

          Ubrzo posle toga, Atinjani su se pokajali za svoje nedelo. U znak žalosti zatvorili su gimnazije i škole za rvanje, tužioce kaznili progonstvom...a Sokratu postavili statuu. Kada se  prikazivala Euripidova „Palamad“, svim gledaocima je pala na pamet slična sudbina Sokratova i kad je zapevao hor: „Osudili ste, osudili najboljega i najmudrijega od svih Helena, slavuja Muza, koji nikome zla nije učinio“, svi u publici su tada zaplakali... 

          … Pošto nikada ništa nije napisao, Sokrat je ostao "problem" za istoričare filosofije.  Jedini direktan izvor ostavili su nam Platon i Ksenofont, a postoji komentar "po onome što je čuo" koji nalazimo kod Aristotela.

 Sledeći njegovi citati  nalaze se  u Platonovim spisima...

         "Jedite kako biste živeli, ne živite kako biste jeli."

          "Život koji se ne ispituje, nije vredan življenja.

                                                                                        Olga Milošević