GENIJALNA VODOLIJA
AMADEUS MOCART, ČUDO OD DETETA
U celokupnoj muzičkoj istoriji ne nalazimo tako rano dozrelog umetnika kao što je čuveni genije Volfgang Amadeus Mocart. O njemu se govorilo s pravom da je zaslužio život duži i srećniji. Sreća koja mu je bila naklonjena kad je blistao kao čudo od deteta, kasnije mu je okrenula leđa. Bio je jedan od prvih ljudi u celokupnoj istoriji koji je izabrao teško zanimanje slobodnog umetnika, te se njegova umetnost, kao da se pokorava nekom unutrašnjem zakonu, razvijala i napredovala u sve savršenijem redu i ravnoteži.
Volfgang Amadeus Mocart je rođen 27. januara 1756. Godine. Otac koji je bio violinista pripremio ga je da već u detinjstvu razvije svoje umetničke sposobnosti, jer je bilo očigledno da je vrlo nadaren. Već u četvrtoj godini je bez napora izvodio i teže kompozicije, a u šestoj već beše komponovao više od dvadeset menueta...I tada počinju njegova umetnička putovanja po Evropi.
Svirao je violinu s jednakom lakoćom kao i klavikord. Izazvao je senzaciju u Minhenu i Beču, gde ga je s divljenjem slušao car. Sa sedam godina davao je koncerte pred francuskim kraljem i francuskom aristokratijom i komponovao svoju prvu sonatu. Godine 1764, dao je koncert pred engleskim kraljem i Johanom Sebastijanom Bahom, i komponovao je šest sonata za violinu, posvećenih kraljici Sofiji Šarloti. Oboleo je 1765, ali se oporavio te je mogao da komponuje prvu operu koja ja dala povoda klevetama nekih zavidnih ljudi.
Putovao je po Italiji i 1770., je izveo u Milanu operu Mitridat, uz veliko odobravanje mnoštva. Bilo je to doba njegovog plodnog umetničkog rada te su bez zastoja nastajale njegove kantate i opere, jedna za drugom. Uprkos vrlo napornom radu, njegovo materijalno stanje bilo je loše...Zaljubio se u pevačicu Alojziju Veber, ali ona je volela drugog muškarca i on je oženio njenu sestru Konstancu, s kojom nije bio srećan...
Mocart je za rad morao biti dobre volje i po mogućstvu sam. Onda su mu sa lakoćom nailazile ideje. Ali bilo je i slučajeva kada je na samim generalnim probama dokomponovavao čitave delove, a nekada je i usred veselog društva pisao neko novo delo. Poznat je jedan slučaj takvog genijalnog majstorstva ovog nenadmašnog kompozitora. Emanuel Šikaneder, koji je pisao libreto za „Čarobnu frulu“ ujedno je i režirao ovu predstavu i pevao u njoj. Njemu se nije dopao početak drugog čina, gde odmah po podizanju zavese počinje arija Sarastra. On je rekao Mocartu koji je sedeo za dirigentskim pultom: „Meni treba tu još nekoliko taktova muzike, neki lagani, svečani marš, ti već znaš!“
„No, lepo“, odgovori Mocart i okrenuvši se muzičarima u orkestru, reče: „Dajte mi svi svoje note deco, moram još nešto da vam naškrabam!“, i bez mnogo razmišljanja, Mocart je upisao odmah u pojedine orkestarske štimove note „Koračnice sveštenika“.
Svoje simfonije u E-duru, g-molu i simfoniju nazvanu „Jupiter“ Mocart je napisao za svega šest nedelja. Operu „Figarova ženidba“ završio je za mesec dana. Uvertiru za operu „Don Đovani“ napisao je za jednu noć. Svoj čuveni trio za klavir, klarinet i violu napisao je za vreme kuglanja na kuglani. Zato je ovaj trio i nazvan „Trio sa kuglane“. Za jedan javni koncert, on je napisao violinsku deonicu za svoju sonatu, za jedno veče, uoči samog izvođenja, a klavirsku deonicu je, bez ijedne probe, improvizovao na samom koncertu.
U svom životu, Mocart je napisao 41 simfoniju, 21 operu, 60 koncerata, 15 misa, 31 divertimenta, 45 drugih instrumentalnih dela, 88 kvarteta, 23 klavirske sonate, 15 varijacija, 4 fantazije, veliki broj pesama, arija, kantata i drugo...Polovinu svojih ukupnih dela napisao je do svoje dvadeset prve godine. Kakav moćni stvaralac, kakav genije...
...Jednog dana jedan mršav visok čovek, ogrnut plaštom, pojavio se kod njega sa pismom da jedna visoka ličnost, koja želi da ostane nepoznata, traži da Mocart u roku od mesec dana napiše jedan rekvijem. Uslov je bio da Mocart nikad ne pokuša da dozna ko je poručilac. Visinu honorara za ovo delo može sam da odredi. Mocart je nemo gledao stranca...Da li je to stvarnost ili san? Da li treba da sam sebi napiše misu?...Sve to mu se vrtelo po glavi, jer je bio potišten od bolesti i nemaštine. Pošto je bio bez novca, prihvatio je ponudu zatraživši 50 dukata. Čovek je bez reči izvadio novčanik, platio i izašao...Mocart je počeo grozničavo da radi...
U nedelju, 4 decembra 1791., godine molio je da njegovi prijatelji sednu na njegov krevet...Podelio im je štimove novog dela i oni su pevali i svirali. Kada su stigli do „Lacrimose“, on je zaplakao...Tihim glasom je svom učeniku izložio kako je zamislio kraj ovog svog dela, dela koje je sebi pisao... U ponoć je izgubio svest...u nekim trenucima pokušavao je da peva neka mesta iz Rekvijema. Negde iza ponoći blago se nasmešio i zauvek sklopio oči.
Na dan njegovog ispraćaja, besnela je snežna oluja. Njegova supruga, zbog bolesti nije mogla da prisustvuje ispraćaju svog supruga, a poznanici i prijatelji su odustali kod gradske kapije, jer je oluja sve više besnela...Zaduženi za ispraćanje su ga spustili u skupnu grobnicu gradskih siromaha i beskućnika...Nekoliko nedelja posle toga, Mocartova supruga je uzalud tražila mesto gde je sahranjen. Niko nije mogao da joj označi to mesto...I tako se do danas se ne zna gde počivaju ostaci jednog od najvećih genija muzičkog stvaralaštva svih vremena...
Olga Milošević
Olga Milošević
Нема коментара:
Постави коментар