VELIKI MUDRAC I MISLILAC, GENIJALNI UMETNIK, LEONARDO DA VINČI

        Živeo je nekoliko vekova ispred svog vremena, od ljudi odvojen zidom nepristupačnosti. Leonardo da Vinči beše umetnik, mudrac i veliki stvaralački duh, ne samo na polju umetnosti nego i u matematici, fizici, kosmologiji, mehanici i injžinjerstvu. Proučavao je sa istim žarom ljudsku anatomiju kao i umeća mehanike ili naučne principe geologije. Pronašao je sprave koje su prethodile podmornici, avionu, oklopnim kolima i još mnogo toga. Narod ga je smatrao alhemičarem i njegove je eksperimente pratio sa strahom i podozrenjem. Samoća i nepristupačnost, dva uporna pratioca genija, svojim prisustvom obeležili su sva razdoblja njegovog života. Njegova ličnost je jedna velika zagonetka. Bez dodira sa ljudima, zatvoren u sebe i ograđen od drugih, on ništa ne otkriva o sebi.

        Njegove beleške u intimnom dnevniku, razbacane i nepovezane, ne samo što ne otkrivaju njegov unutrašnji svet, već kad ih pročitamo, u nama iskrsne još više pitanja...

        „I ponesen silnom željom za saznanjem, lutao sam okolinom  da bih gledao obilje raznorodnih i čudnih oblika koje je sazdala vešta  priroda i povremeno sam zalazio među senovite hridine...I tako sam se obreo pred ulazom u veliku pećinu i zapanjio sam se, jer mi je tako nešto do tada bilo nepoznato...unutra je bio mrkli mrak...I dok sam tako stajao, u meni se probudila dva osećanja: strah i želja. Strah od opasne i mračne pećine, želja da vidim ne krije li se možda u njoj nešto čudnovato...“

         Ovo je poznata epizoda iz Leonardovog detinjstva...iako uplašen, goreo je od želje da vidi krije li se u toj mračnoj pećini nešto čudesno. U tom dečjem junačenju već se nazire veliki i nadaren budući naučnik, čovek nemirnog, tragalačkog duha, koji po svaku cenu hoće da istraži mrak nepoznatih svetova...

        Čuvena je još jedna anegdota iz njegovog detinjstva. Bio je u kolevci kada je na njega sleteo jastreb, otvorio mu usta perom sa repa, a zatim ga nekoliko puta tim istim perom udario po usnama. Neki su smatrali da je ta priča izmišljena, drugi da je to samo odraz legende po kojoj je orao sleteo na kolevku Svetog Jovana Jevanđeliste. O toj epizodi  Sigmund Frojd je napisao jedan od svojih najlepših eseja „Jedno sećanje iz detinjstva Leonarda da Vinčija.“

         Rođen je 15 aprila 1453 u tri časa ujutro. Odgajila ga je maćeha, koja je prema njemu bila kao rođena majka, pažljiva i brižna. Zaleđina mu je bila dobrostojeća zemljoposednička pravnička porodica. Napunio je četrnaest godina kada su se preselili u Firencu. Tu se za Leonarda otvorio prozor u novi svet...Poznavao je životinje, šumske staze i bogaze, ali još nije umeo da čita i piše. Ubrzo se opismenio i počeo da crta. Otac je naslutio da se te skice razlikuju od uobičajenih đačkih škrabotina i odneo ih na ocenu majstoru jedne od najuglednijih radionica u Firenci, zvanom Verokjo. I tako je Verokjo primio dečaka na izučavanje zanata. Leonardova genijalnost ispoljila se vrlo rano. Velika Blagovest koju je slikao kad je navršio dvadeset godina, već ga otkriva kao nesvakidašnju umetničku ličnost. To isto bi se moglo reći za divnog anđela koga je naslikao na jednoj strani platna svog majstora. Kažu da je taj anđeo u Verokju probudio takvo divljenje da je on, njegov učitelj, zauvek odložio četkice, što se ne može meriti sa svojim učenikom!

           Nauka ga je neprestano očaravala. Pravio je eksperimente iz fizike i mehanike. Naučio je da svira na lauti, te je na svečanostima pevao i svirao tako skladno da je privlačio pažnju prisutnih.  Leonarno je bio željan znanja i spreman da na svakom polju pronalazi nova rešenja. Neobične lepote, izvajanog tela, nije ostavljao devojke ravnodušnim kad bi ga videle...Međutim, lepši pol je njega zanimao samo kao estetu. Zbog te njegove nezainteresovanosti, o njemu su kružile neproverene glasine. I to je jedno od pitanja koja velom tajanstva obavijaju njegov lik. Silovita potreba da temeljno izrazi tajanstva prirode i duboke razloge svega što ga okružuje, u njemu je nadišla sve ostale želje, tako prirodne za njegove godine...Ali, on nije bio „običan“ mladić. Njegov genijalni um bio je otvoren da prima kosmičku svest.  Svim velikim stvaraocima, sama kosmička kreativna energija je „ljubavnica“, jer koriste petu astrološku kuću,  ljubavi i kreativnosti.

         Životinjski svet je Leonarda neprestano očaravao. Od malih nogu ga je poznavao i celog života ga sa ljubavlju proučavao. Životinje su se redovno pojavljivale na njegovim slikama; uzimao ih je kao glavna lica svojih neobičnih, veoma kratkih priča, pisanih u stilu Ezopa, u kojima su se one pretvarale u simbole ljudskih vrlina ili slabosti. U jednom vremenu, kakvo je bilo njegovo (lov na divljač, na ptice, premlaćivanje medveda i pasa, ispunjavali su dokolicu uglednih ljudi i bogataša), Leonardo se nikada nije bavio tako okrutnim sportovima. Bio je neuporedivo osećajniji od svojih savremenika, gnušao se pomisli da traži razonodu u patnji životinja. Povremeno bi odlazio na pijacu, kupovao ptice i puštao ih na slobodu...Bio je ubeđeni vegetarijanac.

           Leonardo je u suštini bio samouk. On sam to priznaje i veoma duboko obrazlaže. Uticaji njegovih učitelja i uzora teško se mogu uočiti u njegovim delima. On je pronašao sasvim nov način slikanja. U zrelim godinama sve više zanemaruje spoljni izgled stvari i usredsređuje se na njihovu unutrašnju strukturu i na nove mogućnosti primene tehnike. Slika koja će više od svake druge, izuzev „Đokonde“ (Mona Lize) njegovu slavu proneti svetom neosporno je „Tajna večera“. 

Mona Liza, najviše slavljena, najviše voljena slika na svetu, slika o kojoj se najviše raspravljalo... Ni danas se ne zna ko je ta žena sa slike. Kažu da su u njoj prepoznali suprugu jednog uglednog firentinskog trgovca. Pravo ime te gospe je Mona (ili Madona)Liza.

 Olga Milošević