ŠVRĆKANJE PO NAŠOJ GALAKSIJI, MLEČNOM PUTU

                           

ŠVRĆKANJE PO NAŠOJ GALAKSIJI MLEČNOM PUTU:
KUIPEROV POJAS I ORTOV OBLAK

KUIPEROV POJAS je područje Sunčevog sistema koji se proteže od Neptunove orbite, dalje ka Ortovom oblaku. Iako sličan asteroidnom pojasu, značajno je veći od njega - 20 puta širi i 20 do 200 puta masivniji. Kao i asteroidni pojas, uglavnom se sastoji od manjih nebeskih tela, ostataka iz vremena formiranja Sunčevog sistema. Dok je većina asteroida sastavljena uglavnom od stena i metala, većina objekata Kuiperovog pojasa građena je od zaleđenih spojeva, koji se nazivaju “ledenjaci”; on je dom: Plutonu, Haronu, Neptunovom Mesecu Tritonu, Haumei i Makemakeu.

Od otkrića pojasa 1992., broj poznatih objekata Kuiperovog pojasa povećao se na više od hiljadu dok se broj objekata s prečnikom većim od 100 km procenjuje na više od 100.000. Kuiperov pojas isprva se smatrao glavnim izvorom periodičnih kometa, onih čija orbita traje manje od 200 godina. Međutim, istraživanja nakon sredine 1990-tih pokazala su da je klasični pojas pravi izvor kometa, raspšeni disk, dinamički aktivno područje koje je nastalo gibanjem Neptuna prije 4,5 milijardi godina; objekti raspršenog pojasa poput Eris imaju izraženo ekscentrične orbite.

Kuiperov pojas ne treba da se meša s Oortovim oblakom, koji je mnogo puta udaljeniji. Pluton je najveći poznat član Kuiperovog pojasa. Neptunova prisutnost ima značajan uticaj na strukturu pojasa, Neptunova gravitacija destabilizuje orbite bilo kojih objekata koji se nalaze u određenim područjima te ih "preusmerava" ili prema unutrašnjem delu Sunčevog sistema ili ka spolja, u raspršeni pojas ili međuzvezdani prostor. Ovaj fenomen dovodi do toga da Kuiperov pojas poseduje izražene praznine u strukturi, slično kao što asteroidni pojas ima praznine.

Ovi objekti su poznati i pripadaju klasi Kentaura. Trenutno je poznato oko 30 Kentaura i neki od njih pokazuju kometsku aktivnost. Najbolje proučen je Kentaur Hiron. Kao i objekti u Kuiperovom pojasu i Kentauri pokazuju veliku raznolikost u bojama. Hiron je daleko najveći među nebeskim Kentaurima, a nosi ime Hiron, najpravednijeg i najmudrijeg od Kentaura, grčkih mitoloških bića koja su pola ljudi pola konji. Njegovo prvo pojavljivanje potiče iz 1977, kada je uočen na fotografskim pločama snimljenim radi traženja asteroida. Period njegove revolucije oko Sunca iznosi 50 godina. Godine 1988, uočeno je da je Hiron gotovo udvostručio svoj sjaj. Slična pojava ranije nije zabeležena kod asteroida, i više je priličilo kometi. Nova osmatranja potvrdila su njegovu kometsku prirodu. Hiron zaista deluje kao telo komete, ali neobičnih dimenzija za jednu kometu, koje su uglavnom manje. U Oortovom oblaku nalaze se dugoperiodične komete.

OORTOV OBLAK je ogroman sferni oblak kometskih jezgri koji čini granicu Sunčevog sistema, proteže se daleko u svemir. Oortov oblak je vrlo redak, pa su komete u proseku međusobno udaljene na desetine miliona kilometara. Broj kometa procenjen je na 6 biliona, a ukupna im je masa oko 40 puta veća od mase Zemlje. Oortov oblak izvor je dugo-periodičnih kometa. Komete iz Oortovog oblaka gravitacijski su vrlo slabo vezane za Sunce, pa spoljašnji gravitacijski uticaji lako poremete njihove putanje preusmeravajući ih prema unutrašnjosti Sunčevog sistema ili međuzvezdanom prostoru. Pored dugo-periodičkih kometa, smatra se da su prisutne i komete s periodima osrednjeg trajanja. Halleyeva kometa i Swift-Tuttle, takođe potiču iz Oortovog oblaka.

Olga Milošević