MILUTIN MILANKOVIĆ, VRHUNSKI GENIJALNI NAUČNIK

                                

MILUTIN MILANKOVIĆ, VRHUNSKI GENIJALNI NAUČNIK…
sa Nikolom Teslom spada u deset najvećih naučnika sveta (proglašeni od strane NASE)
(deo teksta o M.Milankoviću)

“Kuda ćemo danas? O tom sam već sinoć razmišljao, kada sam, ispružen na jednoj od dugačkih stolica terasinih, posmatrao planetu Veneru. Ona sada natkrivljuje svojim sjajem sve ostale zvezde; nije čudo što su je Vavilonci zvali kraljicom neba, a Grci joj dali ime svoje najlepše boginje. Za koji dan stići će ta planeta u onaj položaj prema Suncu i Zemlji odakle nam šalje najviše svetlosti. S ove visine i u ovom kristalnom vazduhu, izgleda mi ona tako bliska i lepa da ne mogu odoleti želji da se ne uzdignem do nje... Vi se još predomišljate? Dobro, dozvoljavam da zaogrnete vaš najskupoceniji ogrtač za pozorište. S tim da ga skinete kada bude potrebno...A sada je vreme da pođemo! Naviknuti na takva putovanja, mi smo, kao što vidite, već stigli do praga boginjinog dvora. Ali, pre no što zakucamo, obrnimo se malo unatrag.

Na zvezdanom nebu koje bledi na domaku zore, trepere, jedna uz drugu, dve divne zvezde kakve nikad dosad ne videsmo. Jedna je veoma krupna i plavičasta, druga sitnija, ružičasta. Onaj krupni safir Uranijin nije ništa drugo do naša Zemlja, a onaj hijacint, to je naš Mesec. Kako je divna naša Zemlja! Ona nam izgleda, odavde sa Venere, kudikamo veća i svetlija nego Venera sa Zemlje u svom najvećem sjaju. A obe planete su skoro iste veličine! Malo čudno, a ipak vrlo lako rastumačeno. Zemlja opisuje oko Sunca širu putanju no Venera, pa se sa Venere vidi potpuno obasjana sunčevim zracima baš u ono doba kada su te dve planete jedna drugoj najbliže; kod Venere je obratno: ona nam pokazuje svoju potpuno obasjanu polutinu baš onda kada je najdalje od nas, s one strane Sunca. “

(Milutin Milanković, iz njegove knjige “Kroz vasionu i vekove” koja je napisana u stilu pisma prijateljici)

Milutin Milanković, vrhunski naučnik, zajedno sa Nikolom Teslom spada u deset najvećih naučnika sveta (proglašeni od strane NASE). Inženjer, klimatolog, geofizičar, astronom. Pisac nekoliko knjiga, pisane velikim nadahnućem; neobično nadaren za pisanje, na vrlo zanimljiv, precizan i pristupačan način, povremeno obojen romantičnim stilom, približava veličinu svojih razmišljanja, svojih otkrića i dela, kao i nebeskih prostora.

Rodjen je 28.maja 1879. u Dalju (kod Osijeka). Školovao se u Dalju i Osijeku. Studije tehnike završio je u Beču, kao prvi Srbin koji je doktorirao tehniku na ovom čuvenom univerzitetu. Samoinicijativno je prekinuo karijeru uspešnog građevinskog inženjera – pionira armirano-betonskih kontrukcija, tvorca mnogih patenata i epohalnih projekata u tadašnjem građevinarstvu („Milankovićeva i Krojcova tavanica“), napustio Beč i došao u Beograd. On osniva katedre racionalne mehanike, nebeske mehanike i teorijske fizike.

U periodu posle prvog svetskog rata Milutin Milanković suvereno osvaja nove naučne prostore i teorije, koje briljantno izlaže svetskoj naučnoj javnosti. Njegovo najznačajnije delo „Kanon osunčavanja Zemlje“ izazvalo je revolucionarne promene u tadašnjoj naučnoj javnosti, o njegovom značaju najbolje govori činjenica da je 1995., proglašeno, od strane svetskih naučnika, jednim od najznačajnijih i najumnijih naučnih ostvarenja dvadesetog veka. On je i tvorac najpreciznijeg kalendara na svetu i „apsolutne zidanice“ - najveće građevine, koja se može podići na našoj planeti. Milanković je mnogo voleo da se bavi velikim zagonetkama sveta. Pokušao je da odgonetne kako su egipatski građevinari kamene blokove težine 5000 kg prenosili sa kamenoloma i dizali ih u vrh piramide. Ovde nemam dovoljno prostora da opišem kako je on u tančine opisao način kako su oni to radili. Kakav genije. Kao građevinski inženjer imao je šest zvanično priznatih patenata, tredesetak sračunatih i izvedenih objekata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja. U Srbiji je 1911., projektovao 20 armiranih betonskih mostova preko Timoka.

Naučna dostignuća Milutina Milankovića svrstavaju se među najznačajnija u svetskoj naučnoj baštini. Mnogi ih svrstavaju u istu ravan sa Kopernikovom Heliocentričnom teorijom, Njutnovim zakonima gravitacije i Keplerovim zakonima.
Naši meteorolozi i geografi nisu mnogo marili za Milankovićevu matematičku teoriju klime. Nije drugačijeg stava bio ni veliki Jovan Cvijić. O njemu Milanković kaže: “Najveći među našim geografima, Jovan Cvijić, začudio se kada sam mu pričao o svojoj nameri da računom dokučim srednje temperature Zemljinih uporednika – zapitao me čemu bi to služilo.”
Kao građevinski inženjer imao je šest zvanično priznatih patenata, tredesetak sračunatih i izvedenih objekata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja. U Srbiji je 1911., projektovao 20 armiranih betonskih mostova preko Timoka.

                                       

Očima astrologije, rođen je u znaku Blizanaca, odnosno Sunce je u Blizancima, a vladar njegovog Sunčevog znaka, Merkur nalazi se u znaku Bika, u konjunkciji sa Neptunom i Hironom, a tu je još i famozni Pluton u Biku, sa još famoznijim, čudakom Algolom u konjunkciji! Opet prisustvo Algola kod jednog od genijalnim umova čovečanstva, imaju ga i Tesla i Ajnštajn. Ogromna snaga stvaranja, genijalne ideje sproveo je na fascinantan način u praksi. Mesec mu je u ambicioznom Lavu u konjunkciji sa genijalnim Uranom, koji je, doduše jednom “nogom” (0,15 stepeni) kročio u mudru, praktičnu, preciznu Devicu. Kolika je on praktična dela stvorio (gore u tekstu navedena), uz pomoć planeta u Biku u dodiru sa Mesecom u Lavu i Uranom u Devici. Mesec i Uran, kao i Merkur i Neptun ukazuju na genijalnog astronoma. (nisam stigla da uradim dublju analizu njegove kosmičke karte, o tom potom…)

Milutin Milanković je obožavao zvezdano nebo i proučavao ga…
“U to zvezdano nebo upire čovek svoj pogled otkada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige, koju je sam bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova. A iz toga sricanja razvila se astronomska nauka.” – “Vi ste, dakle, draga prijateljice, spremni da putujete sa mnom do na kraj sveta…Kuda? Do kolevke astronomije. “

Haldejska astronomija i astrologija

“I stari Vavilonci i Haldejci, a naročito njihovi sveštenici i kojima je to bila glavna dužnost, posmatrali su zvezdano nebo pažljivo i istrajno. Svaki veliki grad Mesopotamije imao je svoju astronomsku kulu, stepenasti toranj, sa koje su posmatrali i tumačili nebeske pojave. Tim svojim poslom položili su oni, ne hoteći i ne sluteći, temelje naše astronomske nauke.”

“Da smo se onda usudili pristupiti im, ja nijednog od njih ne bi oslovio titulom “Vaše prvosveštenstvo” nego sa “Vaša ekselencijo, kraljevski astrolože”. Zaista! Sveštenici država koje su u toj zemlji dveju reka jedna drugu odmenjivale, države sumerske, pa starovavilonske, asirske, novovavilonske i haldejske, bili su astronomi. Njihova je dužnost bila da besprekidno posmatraju nebeske pojave, da ih tumače i budućnost proriču, da, jednom reči, čitaju sudbinu iz zvezda. Nijedan važniji državni posao nije preduziman dok oni nisu našli da su znaci neba povoljni za njegov početak. Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve državne poslove. Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari države, a deleći budućnost drugima, oni su osiguravali sebi ugodnu sadašnjicu. To je bila oduvek naročito veština svih sveštenika stare Mesopotamije. No, ne tražeći, u stvari, istinu, ona im je došla i nepozvana, pa nije bez interesa videti kako se to desilo."

O pomračenju Sunca

“Pomračenje Sunca može se samo onda desiti, kad Sunce i Mesec u isto doba prođu kroz onu tačku nebeske sfere u kojoj se njihove putanje međusobno presecaju, jer samo tada može Mesec da zakloni Sunce. Kada se to dogodilo, Sunce i Mesec se raziđu, krećući se svako po svojoj putanji i prolazeći kroz njihov presek u razno doba. Ali, posle 223 meseca, tj. pošto je Mesec 223 puta prošao kroz sve svoje mene, oni se opet nađu u onoj tački preseka njihovih putanja, pa se onda desi opet novo pomračenje Sunca. Upoznavši se sa tom činjenicom, mogao je Tales kada se vratio u otadžbinu da unapred predskaže to novo pomračenje. Ono se dogodilo baš za vreme bitke na Halisu gde su se borile vojske Međana i Liđana, koje su, uplašene od toga pomračenja, bitku prekinule (eto nečeg dobrog u fazi pomračenja) se desilo za vreme cara Nebukandnezara." (M.Milanković)

O KALENDARIMA

Prvi kalendari bili su zarezi ucrtani u drvo i njima su obeležavane mesečeve mene. Zarezi su organizovani u redove, a ptom prebrojavani na prste. Tako se vremenom otkrilo da je razmak između dva puna meseca uvek 30 dana. Tako bi naši drevni preci pun mesec obeležili većim zarezom. Dvanaest velikih zarez predstavljalo je približno jednu godinu. Od tog prvog i najprostijeg mesečevog calendar do XX veka nastaje su brojne varijante različitih kalendara. Milutinu Milankoviću pripala je i slava da je, matematičkim putem, sačinio do sada najprecizniji calendar. Kalendar je nastao slučajno, kada su Srpska pravoslavna crkva i Kraljevska vlada poslale Milankovića na vaseljenski kongres. (iz knjige “Kroz vasionu i vekove”)

(Tekst koji sledi je takođe napisao Milutin Milanković u knjizi “Kroz vasionu i vekove”)

“Vi biste želeli da Vas opširnije obavestim o onim pitanjima kalendara koja će se raspravljati u Carigradu. Tih pitanja je mnogo. Moj pisaći sto i sva njegova okolina pretrpani su klandariografskim delima, iz kojih vadim pribeleške, jer ne bih želeo da sobom ponesem celu biblioteku. O čemu sve ljudi nisu lupali glavu! Pa ipak, suština kalendarskih pitanja je vrlo jednostavna. Ona je skup nepobitnih astronomskih činjenica, i od svih mora poći svaka kalendarska reforma. Zato ću o njima Vam napišem koju reč.

U jednom od mojih pisama ja sam već spomenuo nebeski pol i polarnu zvezdu, i rekao da ova leži, tamo daleko, u produženju Zemljine osovine. Zamislite samo das mo i ravan Zemljinog ekvatora raširili daleko, daleko izvan naše Zemlje – onda će ta ravan presecati prividno nebesku kuglu po jednome krugu koji se zove – nebeski ekvator. Ja prilažem ovom pismu jednu kartu neba, i Vi ćete na njoj, draga prijateljice, naći taj nebeski ekvator, pa možete svake vedre večeri naći njegov položaj i na samom nebeskom svodu, i uveriti se da njegova ravan stoji normalno na pravoj koja nas vezuje sa polarnom zvezdom. Na toj karti označen je još jedan veliki krug nebeskog ekvatora, ekliptika, a duž ovoga je iscrtano dvanaest likova zodijaka, pojasa životinja. Po toj ekliptici šeta naše Sunce, tako nam se bar pričinjava. U toj njegovoj godišnjoj šetnji, dva trenutka imaju naročiti značaj, ona kada Sunce stigne u one tačke svoje putanje u kojima se ekliptika seče sa nebeskim ekvatorom. Te dve tačke lako ćete naći na karti – jedna od njih leži u jatu Riba, a druga u jatu Device. Prva se zove proletnja, a druga jesenja ravnodnevnica; kada Sunce u njih stigne, onda su dan i noć jednaki.

No, kada se zaviri dublje u taj mehanizam, onda on gubi svoju prividnu jednostavnost. Pre svega, ravnodnevnice ne stoje na miru, nego se sele polagano duž ekliptike, vukući za sobom i nebeski ekvator, pa pomerajući time i sam nebeski pol. Tu pojavu seljenja ravnodnevnica opazio je, kao što sam Vam saopštio, već Hiparh; ona se zove precesija. Prouzrokovana je time što se naša Zemlja ne vrti kao točak na preslici, kako sam to nedavno rekao, slikovito ali nepotpuno, nego ona igra kao čigra kojoj se osa zaošijava. Zemljina osa nema stalnu orijentaciju u prostoru, kako se to uči u gimnazijama, nego se ta osa polagano zaokreće oko jedne druge ose koja stoji uspravno na ekliptici.

To svoje posrtanje beleži naša Zemlja na samom nebu. Zaista, prodori Zemljine ose sa nebom su nebeski polovi, i mi ih raspoznajemo i nalazimo po tome što se oko njih cello nebo obrće. Čim osa naše Zemlje posrne, menjaju se nebeski polovi, to jest način rotacije našega neba, a to nam ne može ostati nezapaženo. Tako pratimo od Hiparhovih vremena pomeranje nebeskih polova, i znamo da je naziv polarna zvezda jedna titular ili zvanje koje nije vezano za ličnost, bar ne za sva vremena. Danas zovemo tim imenom najglavniju zvezdu jata Malog medveda, a posle 12000 godina zvaće se tim imenom Vega, sjajna zvezda u jatu Lire. Posle 26000 godina vratiće se sve u sadašnje stanje, nebeski pol dovršiće jedno svoje obilaženje po zvezdanom nebu, zvezda Maloga medveda biće vraćena na fotelju stojne zvezde.

Siderička i tropska godina

"Prva posledica ovog mehanizma, koji je u stvari još komplikovaniji nego što sam ovde izložio, to je da vreme što ga Sunce upotrebljava da obiđe svoju stazu, ekliptiku, nije jednako onom vremenu što ga Sunce treba da, polazeći iz proletnje ravnodnevnice i obišav ekliptiku, stigne opet u tu ravnodnevnicu. To je zato što mu ravnodnevnica izađe za vremenje njegovog obilaženja malo u susret. Ono prvo vreme zove se sideričkom godinom, a ovo drugo tropskom godinom. Siderička godina traje 365 dana, 6 sati, 9 minuta i 9 sekundi, a tropska godina traje 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi.

Ove godine, koliko god su bliske po svojoj dužini, sasvim su različite po svojoj prirodi. Siderične godine kazuju obilaženje Zemlje oko Sunca, pa nam na taj način, određuju i položaj Zemlju u planetskom sistemu; siderička godina je fundamentalna veličina nebeske mehanike. Tropskim godinama broje se godišnja doba naše Zemlje, koja završavaju svoj rad od ravnodnevnice do ravnodnevnice. Koliko je puta Sunce prošlo kroz proletnju ravnodnevnicu, toliko je prolaća granulo. Po toku tropskih godina zeleni i opada lišće, procvate i svene cveće. Sideričke godine broje korake naše Zemlje, a tropske, kako otkucava njen bilo. Cela naša priroda diše i živi ritmom tropskih godina, a siderične ne ostavljaju u njoj trag. Zato mora svaki calendar koji hoće da ostane u vezi sa životom prirode, uzeti tropsku godinu za svoju osnovnu veličinu.

Ima još jedna osnovna veličina svakog kalendara, to je dan. Ja ga nisam metnuo na prvo mesto samo zbog potrebe da izložim prvo šta je to ravnodnevnica. Promena dana i noći još je jače upadljiva nego promena godišnjih doba, i ona reguliše ceo naš život; jedino kod polarnih naroda stoji stvar drukčije. Promena dana i noći prouzrokovana je rotacijom Zemlje oko njene ose. Ta je rotacija najpravilnija od svih kretanja u prirodi, i ona nam daje najsavrešeniji sat, po kojem se regulišu svi ostali, a to ovako.
Vreme za koje se naša Zemlja obrne oko svoje ose zove se – zvezdani dan. On se meri, od prolaza do prolaza proletnje ravnodnevnice, kroz meridijan mesta sa kojeg posmatramo. Taj se zvezdani dan deli u 24 zvezdana časa.

Zvezdano nebo je sat sa kojega se čitaju ti časovi, a proletnja ravnodnevnica je njegova kazaljka. U praktičnom životu valja upotrebiti kazaljku Sunce, jer ovo izaziva promenu dana i noći. No, ta kazaljka zaostaje pomalo prema onoj prvoj, jer se Sunce u toku godine kreće prema zvezdama i to u protivnom pravcu dnevnog kretanja. Polazeći iz ravnodnevnice, Sunce stiže opet u nju osle potpune tropske godine. Obe kazaljke koje su se razišle poklope se posle godinu dana, a za to vreme je sunčev sat zaostao prema zvezdanom tačno za 24 sata. Ta sunčeva kazaljka ima još nekih nepravilnosti, pa se one izbegavaju time da se uvodi srednje sunčano vreme. To je sat koji ide sasvim pravilno kao i zvezdani, no koji zaostaje prema ovome za vreme tropske godine tačno za jedan dan.

Tropska godina nema, kao što smo videli, potpun broj takvih dana, nego 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi preko toga, a calendar može računati samo sa celim danima, jer svaki od ovih dobiva svoj datum. Zato je prvi i najvažniji problem kalendara ovo: sastaviti godine od celog broja dana, ali uvrstenjem dana osigurati saglanost sa tropskom godinom. Drugi problem na koji se nailazi u našim hrišćanskim kalendarima tiče se mena Meseca. Datum praznovanja Uskrsa, a sa njima i datumi svih pokretnih praznika, vezani su za mene Meseca. Te mene valja unapred odrediti.

Prvi praktični podatak za izračunavanje tih mena našao je još u petom veku pre Hrista, Grk Meton. On je opazio da se, posle punih 19 godina, Mesečeve mene ponavljaju u iste datume. Taj Metonov ciklus postao je polazna tačka naših crkvenih računa za određivanje mena Meseca i datuma Uskrsa. Taj račun je primitivan i netačan, on može da pogreši u određivanju Uskrsa za pune četiri nedelje."
(deo teksta o Milutinu Milankoviću)

evo još koju iz njegove autobiografije:

"Jedne večeri, kada otac vide da još uvek ne spavam, zamota me u jorgan i donese me u trpezariju da i ja igram karata. Kada mi otac rastumači pravila igre, počeh da igram i dobih odmah prvu igru. Sutradan preduze otac da ispita uzroke mog kartaškog talenta. „Hajde da naučim brojati!“ – „Pa znam!“ – „Kako znaš, ko te je učio?“ – „Niko, to se razume samo po sebi.“

Kako je zaprosio suprugu:

"Naposletku primetih i ja da se sa mnom nešto dešava, kao da me neka nevidljiva sila vodi preko moje volje, a ja nisam u stanju da joj se oduprem. Uvideh da je priroda jača od hladnog rasuđivanja...Tu se nisam mnogo predomišljao – kud puklo, da puklo. Zapitah gospođicu Topuzović. Dočeka me sa velikom radoznalošću i uvede u salon. Onda načulji uši da čuje šta želim. Otpočeh govor sa nekoliko francuskih reči, kako dolazim u delikatnom jednom pitanju. „Ja sam“, nastavih srpski da se ne bih zapetljao, „načisto sam sa svojim osećanjima, no ne znam kako stoji sa vašim, gospođice.“ Ona me prekide i uzviknu, sva začuđena: „Pa zar vi još sumnjate?“... Sutradan je ceo Beograd znao da smo se verili..."

Olga Milošević