MILUTIN MILANKOVIĆ, VRHUNSKI NAUČNIK…
sa Nikolom Teslom spada u
deset najvećih naučnika sveta (proglašeni od strane NASE)
(tekst sam priredila iz knjige "Kroz vasionu i vekove" M.Milankovića)
“Kuda ćemo
danas? O tom sam već sinoć razmišljao, kada sam, ispružen na jednoj od dugačkih
stolica terasinih, posmatrao planetu Veneru. Ona sada natkrivljuje svojim
sjajem sve ostale zvezde; nije čudo što su je Vavilonci zvali kraljicom neba, a
Grci joj dali ime svoje najlepše boginje. Za koji dan stići će ta planeta u
onaj položaj prema Suncu i Zemlji odakle nam šalje najviše svetlosti. S ove
visine i u ovom kristalnom vazduhu, izgleda mi ona tako bliska i lepa da ne
mogu odoleti želji da se ne uzdignem do nje... Vi se još predomišljate? Dobro,
dozvoljavam da zaogrnete vaš najskupoceniji ogrtač za pozorište. S tim da ga
skinete kada bude potrebno...A sada je vreme da pođemo! Naviknuti na takva
putovanja, mi smo, kao što vidite, već stigli do praga boginjinog dvora. Ali,
pre no što zakucamo, obrnimo se malo unatrag.
Na zvezdanom nebu koje bledi na domaku zore, trepere, jedna uz
drugu, dve divne zvezde kakve nikad dosad ne videsmo. Jedna je veoma krupna i
plavičasta, druga sitnija, ružičasta. Onaj krupni safir Uranijin nije ništa
drugo do naša Zemlja, a onaj hijacint, to je naš Mesec. Kako je divna naša Zemlja! Ona nam izgleda,
odavde sa Venere, kudikamo veća i svetlija nego Venera sa Zemlje u svom
najvećem sjaju. A obe planete su skoro iste veličine! Malo čudno, a ipak vrlo
lako rastumačeno. Zemlja opisuje oko Sunca širu putanju no Venera, pa se sa
Venere vidi potpuno obasjana sunčevim zracima baš u ono doba kada su te dve
planete jedna drugoj najbliže; kod Venere je obratno: ona nam pokazuje svoju
potpuno obasjanu polutinu baš onda kada je najdalje od nas, s one strane Sunca.
“
(Milutin Milanković, iz
njegove knjige “Kroz vasionu i vekove” koja je napisana u stilu pisma
prijateljici)
Milutin
Milanković, vrhunski naučnik, zajedno sa
Nikolom Teslom spada u deset najvećih naučnika sveta (proglašeni od strane
NASE). Inženjer, klimatolog, geofizičar,
astronom. Pisac nekoliko knjiga, pisane
velikim nadahnućem; neobično nadaren za pisanje, na vrlo zanimljiv,
precizan i pristupačan način, povremeno obojen romantičnim stilom, približava veličinu svojih razmišljanja, svojih
otkrića i dela, kao i nebeskih prostora.
Rodjen je 28.maja 1879. u Dalju (kod Osijeka). Školovao se u Dalju i Osijeku. Studije tehnike
završio je u Beču, kao prvi Srbin koji je doktorirao tehniku na ovom čuvenom
univerzitetu. Samoinicijativno je prekinuo karijeru uspešnog građevinskog
inženjera – pionira armirano-betonskih kontrukcija, tvorca mnogih patenata i
epohalnih projekata u tadašnjem građevinarstvu („Milankovićeva i Krojcova
tavanica“), napustio Beč i došao u Beograd. On osniva katedre racionalne
mehanike, nebeske mehanike i teorijske fizike.
U periodu
posle prvog svetskog rata Milutin Milanković suvereno osvaja nove naučne
prostore i teorije, koje briljantno izlaže svetskoj naučnoj javnosti. Njegovo
najznačajnije delo „Kanon osunčavanja Zemlje“ izazvalo je revolucionarne
promene u tadašnjoj naučnoj javnosti, o njegovom značaju najbolje govori
činjenica da je 1995., proglašeno, od strane svetskih naučnika, jednim od
najznačajnijih i najumnijih naučnih ostvarenja dvadesetog veka. On je i tvorac najpreciznijeg
kalendara na svetu i „apsolutne zidanice“
- najveće građevine, koja se može podići na našoj planeti. Milanković je
mnogo voleo da se bavi velikim zagonetkama sveta. Pokušao je da odgonetne kako su egipatski
građevinari kamene blokove težine 5000 kg prenosili sa kamenoloma i dizali ih u
vrh piramide. Ovde nemam dovoljno prostora
da opišem kako je on u tančine opisao način kako su oni to radili. Kakav
genije. Kao građevinski inženjer imao je
šest zvanično priznatih patenata, tredesetak sračunatih i izvedenih objekata, a
na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su
primenjena njegova građevinska rešenja. U Srbiji je 1911., projektovao 20
armiranih betonskih mostova preko Timoka.
Naučna dostignuća Milutina Milankovića svrstavaju se
među najznačajnija u svetskoj naučnoj baštini. Mnogi ih svrstavaju u istu ravan
sa Kopernikovom Heliocentričnom teorijom,
Njutnovim zakonima gravitacije i Keplerovim zakonima.
Naši meteorolozi i geografi nisu mnogo marili za Milankovićevu
matematičku teoriju klime. Nije drugačijeg stava bio ni veliki Jovan Cvijić. O
njemu Milanković kaže: “Najveći među našim geografima, Jovan Cvijić, začudio se
kada sam mu pričao o svojoj nameri da računom dokučim srednje temperature
Zemljinih uporednika – zapitao me čemu bi to služilo.”
Kao građevinski inženjer imao je šest zvanično priznatih
patenata, tredesetak sračunatih i izvedenih objekata, a na 25 objekata u
Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova
građevinska rešenja. U Srbiji je 1911., projektovao 20 armiranih betonskih
mostova preko Timoka.
Okom
astrologije, rođen je u znaku Blizanaca, odnosno Sunce je u Blizancima, a
vladar njegovog Sunčevog znaka, Merkur nalazi se u znaku Bika, u konjunkciji sa
Neptunom i Hironom, a tu je još i famozni Pluton u Biku, sa još famoznijim,
čudakom Algolom u konjunkciji! Opet
prisustvo Algola kod jednog od genijalnim umova čovečanstva, imaju ga i Tesla i Ajnštajn. Ogromna snaga stvaranja, genijalne ideje
sproveo je na fascinantan način u praksi. Mesec mu je u ambicioznom Lavu u
konjunkciji sa genijalnim Uranom, koji je, doduše jednom “nogom” (0,15 stepeni)
kročio u mudru, praktičnu, preciznu Devicu. Kolika je on praktična dela stvorio
(gore u tekstu navedena), uz pomoć planeta u Biku u dodiru sa Mesecom u Lavu i
Uranom u Devici. Mesec i Uran, kao i Merkur i Neptun ukazuju na genijalnog
astronoma. (nepoznato vreme rođenja, nisam stigla da uradim dublju analizu
njegove kosmičke karte…)
Milutin Milanković je obožavao
zvezdano nebo i proučavao ga…
“U to zvezdano
nebo upire čovek svoj pogled otkada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige,
koju je sam bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova. A
iz toga sricanja razvila se astronomska nauka.” – “Vi ste, dakle, draga
prijateljice, spremni da putujete sa mnom do na kraj sveta…Kuda? Do kolevke
astronomije. “
Haldejska astronomija i astrologija
“I stari Vavilonci
i Haldejci, a naročito njihovi sveštenici i kojima je to bila glavna dužnost,
posmatrali su zvezdano nebo pažljivo i istrajno. Svaki veliki grad Mesopotamije
imao je svoju astronomsku kulu, stepenasti toranj, sa koje su posmatrali i
tumačili nebeske pojave. Tim svojim poslom položili su oni, ne hoteći i ne
sluteći, temelje naše astronomske nauke.”
“Da smo se
onda usudili pristupiti im, ja nijednog od njih ne bi oslovio titulom “Vaše
prvosveštenstvo” nego sa “Vaša ekselencijo, kraljevski astrolože”. Zaista!
Sveštenici država koje su u toj zemlji dveju reka jedna drugu odmenjivale,
države sumerske, pa starovavilonske, asirske, novovavilonske i haldejske, bili
su astronomi. Njihova je dužnost bila da besprekidno posmatraju nebeske pojave,
da ih tumače i budućnost proriču, da, jednom reči, čitaju sudbinu iz
zvezda. Nijedan važniji državni posao
nije preduziman dok oni nisu našli da su znaci neba povoljni za njegov početak.
Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve državne poslove.
Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari
države, a deleći budućnost drugima, oni su osiguravali sebi ugodnu sadašnjicu.
To je bila oduvek naročito veština svih sveštenika stare Mesopotamije. No, ne
tražeći, u stvari, istinu, ona im je došla i nepozvana, pa nije bez interesa
videti kako se to desilo.
O pomračenju Sunca…
“Pomračenje Sunca može se samo onda desiti, kad Sunce i Mesec u
isto doba prođu kroz onu tačku nebeske sfere u kojoj se njihove putanje
međusobno presecaju, jer samo tada može Mesec da zakloni Sunce. Kada se to
dogodilo, Sunce i Mesec se raziđu, krećući se svako po svojoj putanji i
prolazeći kroz njihov presek u razno doba. Ali, posle 223 meseca, tj. pošto je
Mesec 223 puta prošao kroz sve svoje mene, oni se opet nađu u onoj tački
preseka njihovih putanja, pa se onda desi opet novo pomračenje Sunca. Upoznavši
se sa tom činjenicom, mogao je Tales kada se vratio u otadžbinu da unapred
predskaže to novo pomračenje. Ono se dogodilo baš za vreme bitke na Halisu gde
su se borile vojske Međana i Liđana, koje su, uplašene od toga pomračenja,
bitku prekinule (napomena: eto nečeg dobrog u fazi pomračenja, moja primedba,OM) se desilo za vreme cara Nebukandnezara. (M.Milanković)
O KALENDARIMA
Prvi kalendari
bili su zarezi ucrtani u drvo i njima su obeležavane mesečeve mene. Zarezi su
organizovani u redove, a ptom prebrojavani na prste. Tako se vremenom otkrilo
da je razmak između dva puna meseca uvek
30 dana. Tako bi naši drevni preci pun mesec obeležili većim zarezom.
Dvanaest velikih zarez predstavljalo je približno jednu godinu. Od tog prvog i
najprostijeg mesečevog calendar do XX veka nastaje su brojne varijante različitih kalendara. Milutinu
Milankoviću pripala je i slava da je, matematičkim putem, sačinio do sada
najprecizniji calendar. Kalendar je nastao slučajno, kada su Srpska pravoslavna
crkva i Kraljevska vlada poslale Milankovića na vaseljenski kongres. (iz knjige
“Kroz vasionu i vekove”)
(Tekst koji sledi je takođe napisao Milutin Milanković u knjizi
“Kroz vasionu i vekove”)
“Vi biste želeli
da Vas opširnije obavestim o onim pitanjima kalendara koja će se raspravljati u
Carigradu. Tih pitanja je mnogo. Moj pisaći sto i sva njegova okolina pretrpani
su klandariografskim delima, iz kojih vadim pribeleške, jer ne bih želeo da
sobom ponesem celu biblioteku. O čemu
sve ljudi nisu lupali glavu! Pa ipak, suština kalendarskih pitanja je vrlo
jednostavna. Ona je skup nepobitnih astronomskih činjenica, i od svih mora poći
svaka kalendarska reforma. Zato ću o njima Vam napišem koju reč.
U jednom od mojih
pisama ja sam već spomenuo nebeski pol i polarnu zvezdu, i rekao da ova leži,
tamo daleko, u produženju Zemljine osovine. Zamislite samo das mo i ravan
Zemljinog ekvatora raširili daleko, daleko izvan naše Zemlje – onda će ta ravan
presecati prividno nebesku kuglu po jednome krugu koji se zove – nebeski
ekvator. Ja prilažem ovom pismu jednu kartu neba, i Vi ćete na njoj, draga
prijateljice, naći taj nebeski ekvator, pa možete svake vedre večeri naći
njegov položaj i na samom nebeskom svodu, i uveriti se da njegova ravan stoji
normalno na pravoj koja nas vezuje sa polarnom zvezdom. Na toj karti označen je
još jedan veliki krug nebeskog ekvatora, ekliptika, a duž ovoga je iscrtano
dvanaest likova zodijaka, pojasa životinja. Po toj ekliptici šeta naše Sunce,
tako nam se bar pričinjava. U toj njegovoj godišnjoj šetnji, dva trenutka imaju
naročiti značaj, ona kada Sunce stigne u one tačke svoje putanje u kojima se
ekliptika seče sa nebeskim ekvatorom. Te dve tačke lako ćete naći na karti –
jedna od njih leži u jatu Riba, a druga u jatu Device. Prva se zove proletnja,
a druga jesenja ravnodnevnica; kada Sunce u njih stigne, onda su dan i noć
jednaki.
No, kada se zaviri dublje u taj mehanizam, onda on gubi svoju
prividnu jednostavnost. Pre svega,
ravnodnevnice ne stoje na miru, nego se sele polagano duž ekliptike, vukući za
sobom i nebeski ekvator, pa pomerajući time i sam nebeski pol. Tu pojavu seljenja ravnodnevnica opazio je,
kao što sam Vam saopštio, već Hiparh; ona se zove precesija. Prouzrokovana je time što se naša Zemlja ne
vrti kao točak na preslici, kako sam to nedavno rekao, slikovito ali nepotpuno,
nego ona igra kao čigra kojoj se osa zaošijava. Zemljina osa nema stalnu
orijentaciju u prostoru, kako se to uči u gimnazijama, nego se ta osa polagano
zaokreće oko jedne druge ose koja stoji uspravno na ekliptici.
To svoje posrtanje beleži naša Zemlja na samom nebu. Zaista,
prodori Zemljine ose sa nebom su nebeski polovi, i mi ih raspoznajemo i
nalazimo po tome što se oko njih cello nebo obrće. Čim osa naše Zemlje posrne,
menjaju se nebeski polovi, to jest način rotacije našega neba, a to nam ne može
ostati nezapaženo. Tako pratimo od Hiparhovih vremena pomeranje nebeskih
polova, i znamo da je naziv polarna zvezda jedna titular ili zvanje koje nije
vezano za ličnost, bar ne za sva vremena. Danas zovemo tim imenom najglavniju
zvezdu jata Malog medveda, a posle 12000 godina zvaće se tim imenom Vega,
sjajna zvezda u jatu Lire. Posle 26000 godina vratiće se sve u sadašnje stanje,
nebeski pol dovršiće jedno svoje obilaženje po zvezdanom nebu, zvezda Maloga
medveda biće vraćena na fotelju stojne zvezde.
Siderička i tropska godina
Prva posledica ovog mehanizma, koji je u stvari još
komplikovaniji nego što sam ovde izložio, to je da vreme što ga Sunce
upotrebljava da obiđe svoju stazu, ekliptiku, nije jednako onom vremenu što ga
Sunce treba da, polazeći iz proletnje ravnodnevnice i obišav ekliptiku, stigne
opet u tu ravnodnevnicu. To je zato što mu ravnodnevnica izađe za vremenje
njegovog obilaženja malo u susret. Ono prvo vreme zove se sideričkom godinom, a
ovo drugo tropskom godinom. Siderička godina traje 365 dana, 6 sati, 9 minuta i
9 sekundi, a tropska godina traje 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi.
Ove godine, koliko god su
bliske po svojoj dužini, sasvim su različite po svojoj prirodi. Siderične
godine kazuju obilaženje Zemlje oko Sunca, pa nam na taj način, određuju i položaj
Zemlju u planetskom sistemu; siderička godina je fundamentalna veličina nebeske
mehanike. Tropskim godinama broje se godišnja doba naše Zemlje, koja završavaju
svoj rad od ravnodnevnice do ravnodnevnice. Koliko je puta Sunce prošlo kroz
proletnju ravnodnevnicu, toliko je prolaća granulo. Po toku tropskih godina
zeleni i opada lišće, procvate i svene cveće. Sideričke godine broje korake
naše Zemlje, a tropske, kako otkucava njen bilo. Cela naša priroda diše i živi
ritmom tropskih godina, a siderične ne ostavljaju u njoj trag. Zato mora svaki
calendar koji hoće da ostane u vezi sa životom prirode, uzeti tropsku godinu za
svoju osnovnu veličinu.
Ima još jedna osnovna veličina svakog kalendara, to je dan. Ja
ga nisam metnuo na prvo mesto samo zbog potrebe da izložim prvo šta je to
ravnodnevnica. Promena dana i noći još je jače upadljiva nego promena godišnjih
doba, i ona reguliše ceo naš život; jedino kod polarnih naroda stoji stvar
drukčije. Promena dana i noći prouzrokovana je rotacijom Zemlje oko njene ose.
Ta je rotacija najpravilnija od svih kretanja u prirodi, i ona nam daje
najsavrešeniji sat, po kojem se regulišu svi ostali, a to ovako.
Vreme za koje se naša Zemlja obrne oko svoje ose zove se –
zvezdani dan. On se meri, od prolaza do prolaza proletnje ravnodnevnice, kroz
meridijan mesta sa kojeg posmatramo. Taj se zvezdani dan deli u 24 zvezdana
časa. Zvezdano nebo je sat sa kojega se čitaju ti časovi, a proletnja
ravnodnevnica je njegova kazaljka. U praktičnom životu valja upotrebiti
kazaljku Sunce, jer ovo izaziva promenu dana i noći. No, ta kazaljka zaostaje
pomalo prema onoj prvoj, jer se Sunce u toku godine kreće prema zvezdama i to u
protivnom pravcu dnevnog kretanja. Polazeći iz ravnodnevnice, Sunce stiže opet
u nju osle potpune tropske godine. Obe kazaljke koje su se razišle poklope se
posle godinu dana, a za to vreme je sunčev sat zaostao prema zvezdanom tačno za
24 sata. Ta sunčeva kazaljka ima još nekih nepravilnosti, pa se one izbegavaju
time da se uvodi srednje sunčano vreme. To je sat koji ide sasvim pravilno kao
i zvezdani, no koji zaostaje prema ovome za vreme tropske godine tačno za jedan
dan.
Tropska godina nema, kao što smo videli, potpun broj takvih
dana, nego 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi preko toga, a calendar može računati
samo sa celim danima, jer svaki od ovih dobiva svoj datum. Zato je prvi i
najvažniji problem kalendara ovo: sastaviti godine od celog broja dana, ali uvrstenjem
dana osigurati saglanost sa tropskom godinom. Drugi problem na koji se nailazi
u našim hrišćanskim kalendarima tiče se mena Meseca. Datum praznovanja Uskrsa,
a sa njima i datumi svih pokretnih praznika, vezani su za mene Meseca. Te mene
valja unapred odrediti.
Prvi praktični podatak za izračunavanje tih mena našao je još u
petom veku pre Hrista, Grk Meton. On je opazio da se, posle punih 19 godina,
Mesečeve mene ponavljaju u iste datume. Taj Metonov ciklus postao je polazna
tačka naših crkvenih računa za određivanje mena Meseca i datuma Uskrsa. Taj
račun je primitivan i netačan, on može da pogreši u određivanju Uskrsa za pune
četiri nedelje.
(deo teksta o Milutinu Milankoviću)
pripremila Olga Milošević
pripremila Olga Milošević
