Branislav Nušić, naš čuveni komediograf, pisac romana, drama i eseja, rodio se 8-20.oktobra (u znaku Vage - Sunce konjunkcija Saturn u Vagi, Merkur u Vagi trigon Mars u Blizancima, Venera konjunkcija Jupiter u Škorpiji) 1864., godine u Beogradu. Teatar je od najranijeg detinjstva postao njegova
prva ljubav. Više od školskih predmeta privukli su ga Jug Bogdan, Miloš Obilić
i drugi kostimirani glumci iz putujuće grupe Mihaila Dimića. Sa dozvolom
roditelja nosio im je od kuće u obližnju kafanu ćilime, fotelje i neke
drangulije za predstavu. Kada je posle nekoliko nekog vremena putujuće
pozorište otišlo dalje, nestašni Branislav pravio je komediju u svojoj kući.
„Imao
sam jedno originalno zadovoljstvo: kad nam dođu gosti na večeru, da im preturam
džepove zimskih kaputa i izmenim stvari koje nađem u džepovima. Koliko je puta
gospodin sudija odneo kući kutiju sa puderom gospođe načelnikovice, a gospođa
Stana futrolu od muštikle profesora istorije. Pa onda (jedna) gospođa kutiju sa
burmutom sreskog načelnika, a sreski načelnik započetu čarapu sa četiri igle
g-đe Mare, žene carinikove...“
Kao što vidimo, komediografska „žica“
probudila se u Branislavu veoma rano. Čarobnjak smeha pravio je komediju i od
sopstvenog venčanja.
Uoči svadbe, navikao na svakojake smejurije
i zavrzlame, malo u šali, malo u zbilji, podneo je verenici pismeno – tri poroka,
od kojih je ona obavezno jedan morala da prihvati.
„Da
izaberem kocku – ode kuća“, razmišljala je trezvena mlada, „ako se odlučim za piće, ode i kuća i
zdravlje. Ponajbolje je dopustiti – žene!“
Tako se nevesta odlučila za ovo treće i ispod toga potpisala. Sa
pismenom dozvolom u džepu, Branislav Nušić se oženio Darinkom. Njihov brak nastao
iz obostrane ljubavi, bio je skladan, pun razumevanja. Imali su troje dece.
Tokom vremena postaje dramaturg i
upravnik beogradskog Narodnog pozorišta. Za sobom je već imao reputaciju
plodnog pisca. Godine 1940, postaje upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom
Sadu i jedan od prvih saradnika „Politike“ u kojoj piše feljtone potpisujući se i sa Ben Akiba.
...Kad
je 1915., na bojištu izgubio sina, smeha je u Nušićevom srcu ponestalo... Sa suprugom i kćerkom proveo je rat u izbeglištvu,
seljakajući se između Francuske, Švajcarske i Italije. Posle oslobođenja
postavljen je za načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.
...Tek
desetak godine kasnije počeo je opet da stvara. Piše svoje najbolje pozorišne
komade: Gospođa Ministarka, Mister Dolar,
Ožalošćena porodica, Dr, Uljez...
Poslednjih godina svakodnevno je
navraćao u knjižaru braće Rajković, na početku Knez Mihajlove ulice. U sobici
iza prodavnice knjiga imao je svoj sto za kojim je pisao. Ovde je primao
prijatelje. Po njihovom svedočenju, pušio je stotinu cigareta dnevno i pio
nebrojene kafe...Novcem koji je dobio za Sabrana dela od izdavača Gece Kona
podigao je kuću u Šekspirovoj. Tek je ovde imao mesta za sve pse, mačke i
papagaje...
Čarobnjak smeha, veliki komediograf,
duhovit čovek, meke duše, Branislav Nušić umro je 19.januara 1938 godine, „iako
nije hteo da to bude usred zime, pa da se svet smrzava zbog njega na ispraćaju“...
Otišao je i ostavio smeh i radost iza
sebe, u svojim delima. Hvala mu.
Evo jednog odlomka iz njegovog pera,
da se nasmejemo, razveselimo, jer je on svojim delima to želeo…
KAKO
SAM DOŠAO NA SVET
odlomak
iz Autobiografije
“Rodio sam se o ponoći, prema čemu
se ne bi moglo u biografiji reći: „On je ugledao svetlost dana 8.oktobra
1864.godine“, već :“On je ugledao svetlost milikerc-sveće 8.oktobra
1864.godine.
Odmah, na prvome koraku po rođenju, no
bez mojega učešća i krivice, napravio sam zbrku u kući. Babica, koja je bdela
kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se
rodilo žensko. Na glas da sam žensko, moj otac pljunu, počeša se iza uva i
opsova nešto ružno, što ja onda nisam razumeo ne poznavajući dovoljno maternji
jezik. Docnije sam saznao da je moj otac bio jedan od naprednijih ljudi, te
užasno mrzeo onaj ostatak varvarskog običaja – davanja miraza uz devojku.
Ja se nisam nikada, ni docnije,
raspitivao kako se to mogla babica zabuniti oglašavajući me za žensko, ali
mislim da će to biti usled rasejanosti.
Možete misliti kako smo se svi u kući
iznenadili kad smo sutradan, još ranog izjutra, saznali da sam muško. Babica se
za svoju pogrešku izvinjavala slabim osvetljenjem koje je prošle noći bilo u
kući; ocu je neobično prijatno godila ova ispravka, a ja sam se, u stvari,
ljutio na babicu što-----mi je otkrila pravi pol, uveren
da bi za mene mnogo bolje bilo da sam ostao žensko.
Kako sam danas plodan pisac,
verovatno bih bio i plodna žena, te bi u tom slučaju dosad već imao kompletno
izdanje svojih celokupnih dela, dok ih ovako kao pisac još nemam. Babica je tom
prilikom konstatovala i to da sam rođenjem zadocnio punih sedam dana. Ja ne
znam po kome redu vožnje je trebalo da stignem sedam dana pre, ali znam da sam
u tom zadocnjenju celoga svog života ja video jednu tragediju. Zamislite, molim
vas, debi, prvo stupanje na pozornicu, prva pojava u životu, pa zadocnjenje od
sedam dana i to u doba kad nisu postojale naše državne železnice. Pa onda – ja
sam negde napred to napomenuo – da je moj otac sve do mog rođenja bio bogat čovek
i da je nekako baš tih dana bankrotirao što znači: da nisam imao zadocnjenje od
sedam dana, ja sam se još mogao roditi kao bogatoga oca sin. Ovako, izgledam
sebi kao onaj koji, pozvan na bogat i raskošan ručak, stigne čitav sat kasnije,
kad je sav ručak pojeden, pa mu ponude da mu obare tri jajeta i još ga ljubazno
pitaju: želi li rovita ili tvrdo kuvana jaja.”
pripremila Olga Milošević
pripremila Olga Milošević
